Историја

„Што љубав створи, то векове живи“.

Новосадска гимназија „Јован Јовановић Змај“ је једна од најстаријих културно просветних институција у Србији. Кроз своје тровековно постојање, Гимназија је постала поносни чувар сећања на развој школства у нашој земљи.

Почетком XIX века, док су Наполеонови топови прекрајали политичку карту Европе оног доба и Карађорђеви устаници војевали за независност Србије, угледни новосадски трговац Сава Вуковић, племенити од Берегсова, промишљао је како да свом народу остави трајну успомену на себе. Слеп и видно болестан, Вуковић је о Светом Сави 1810. године даровним писмом приложио 20000 форинти за оснивање српске гимназије у Новом Саду.

Ипак прича о средњошколском образовању у Новом Саду не започиње овим великодушним гестом. Још 1731. године, на истом месту где се данас налази зграда Гимназије, владика бачки Висарион Павловић основаo је школу која се звала „Петроварадинска рожденствена-богородична школа латинско–словенска“. Ова школа је израсла на темељима српске основне школе која је основана на истом месту 1703. године. Владика Павловић и Српска православна црквена општина били су дубоко свесни чињеница да само добро образовање на латинском језику може обезбедити бољу будућност српском народу у Хабзбуршкој царевини.

Школа је наставила свој рад до 1789. године када су новосадски Срби понешени обећањима и реформама цара Јосифа II укинули ову образовну институцију како би се направила Гимназија за све вероисповести у Новом Саду. У ту племениту сврху приложили су зграду, целокупни школски инвентар и ђаке. Многи ученици и наставници ове Гимназије остали су познати по својој служби народу: Лукијан Мушицки, Мојсеј Игњатовић, Теодор Радонић, Данило Петровић, Јован Рајић, Дионисије Новаковић, Арсеније Радивојевић, Мојсије Путник, први Србин лекар Петар Милорадовић, Теодор Јанковић Миријевски, Захарије Орфелин, Гаврило Хранислав, Симеон Пишчевић, Стефан Стратимировић, прва Српкиња која је знала читати и писати латински Марта Нешкова, Андреј Камбер, Јоаким Вујић и Марко Јелисејић.

Брзи крах Јосифових реформи, доказао је брзоплетост и непромишљеност овог геста јер наместо државне гимназије за све вероисповести на основу одлуке цара Леополда II од 20. априла 1790. године у православном делу Новог Сада настала је Римокатоличка гимназија.

Од тада започиње велика борба новосадских Срба да поврате своју школу и оснују Гимназију. Због тога била је велика жеља Митрополита карловачког Стефана Стратимировића, епископа бачког Гедеона Петровића и новосадске православне црквене општине да се у Новом Саду поред римокатоличке поново отвори и српска-православна гимназија.

Нови Сад, ни мало случајно, није постао позорница одигравања овог повесног догађаја. Са преко 20000 становника, стотинама малих дућана и трговина и изузетно развијеном житном трговином, Нови Сад је био економски и културни центар Срба у Хабзбуршкој монархији.

У Оснивачком писму, Саве Вуковића, наведена су три основна задатка која је Гимназије требала да испуни: опште образовање и васпитање у народном духу преко православне религије и народног језика. На подстицај владике бачког Гедеона Петровића и карловачког митрополита Јосифа Стратимировића овом племенитом делу придружио се велики број Новосађана тако да је сакупљено преко 100000 форинти што је било довољно за оснивање школе. Недостатак виших образовних институција упућивао је српску младеж у Хабзбуршкој царевини да настави своје образовање у римокатоличким или протестантским школама што је са собом носило велики страх и зебњу од преверавања и однарођивања. Хабзбуршки цар, Франц I је 11. децембра 1811. године дао своју сагласност за оснивање школе. Ипак овом царском одлуком није све било завршено и тек 31. јануара 1816. године потврђено је Оснивачко писмо те су се стекли услови да се отвори први и други разред, а у новембру и трећи разред Гимназије.

На основу ове царске одлуке и у складу са Оснивачким писмом формирани су Патронат и Старатељство, највиши управни органи Гимназије, који ће водити рад школе све до 1920. године. По Оснивачком писму Гимназија је својина српске православне новосадске општине, а уместо ње управља Гимназијом Патронат. На челу Патроната били су карловачки митрополит и новосадски епископ док су два члана долазила из конзисторије бачке, а четири члана давала је новосадска православна црквена општина. Патронат је одређивао наставну основу ове гимназије, прописивао је уџбенике, бирао управитеље и наставнике школе, одређивао им је плате и награде. На основу 7. тачке оснивачког писма створено је Старатељство чији је задатак био да капитал Гимназије улаже и обезбеђује несметано финансирање школе. Старатељство је имало шест чланова, а у њега су у углавном бирани богатији трговци, занатлије и адвокати.

Застава школе установљена је 1816. године. На једној страни налази се Господ Исус Христос, а са друге стране налази се Свети Сава. Застава Гимназије и данас поносно краси улаз у школску зграду.

Доласком професора Георгија Магарашевића, Мојсија Петровића, Игњата Јовановића и Павела Јозеф Шафарика број разреда се повећао на шест тако да је већ почетком октобра 1819. године Српска православна велика новосадска гимназија постала потпуна Гимназија.

Прва зграда Гимназије налазила се поред Саборне цркве на простору данашњег Платонеума. Зграду је подигла Српска православна црквена општина 1788. године за потребе Рожденствено-богородичне латинско словенске школе. Зграда је својом лепотом пленила све који су долазили у Нови Сад. Шафарик је за њу рекао „Гимназијско здање је нешто особито; таквог још нисам видео“.

Први управитељи Гимназије су били прота Данило Петровић и градоначелник Григорије Јанковић. Са порастом броја ученика и разреда Патронат је предузео кораке да се Гимназији подари царска привилегија са правом јавности. Та привилегија је значила да сви свршени ученици Гимназије имају право да упишу било коју академију, лицеј и универзитет у Хабзбуршкој царевини без полагања пријемних и диференцијалних испита. Ову привилегију Франц I је подарио Гимназији 26. октобра 1818. године.

Наставни план је направљен у складу са државном уредбом „Ratioeducationis“ која је важила за све државне гимназије у Мађарској. Гимназија је остала шесторазредна до 1848. године, а сви предмети су предавани на немачком језику, изузев веронауке, која се предавала на српском језику. У Гимназији су изучавани следећи предмети: основи латинског и немачког језика, географија, антропологија и аритметика, латински језик са синтаксом, веронаука, природопис и антропологија, историја света, археологија, физика, логика, реторика, поезија и етика.

Гимназија је доживела велики процват када је на њено чело дошао књижевни историчар и научник светског гласа Павел Јозеф Шафарик. У периоду од 1816. године па до 1848. године Гимназија је имала седам управитеља (директора), а наставни процес је остваривало двадесет и седам професора. Међу њима најпознатију су били Милован Видаковић, Павел Јозеф Шафарик, Георгије Магарашевић и Јован Хаџић.

На велико инсистирање Шафарика 1819. године започето је сакупљање књига ради отварања школске библиотеке. Свечано отварање библиотеке збило се 1822. године. У част овог великог културног догађаја Лукијан Мушицки написао је „Оду на откритије библиотеки гимназии новосадскија торжествованое лета 1822.“. До 1849. године библиотека је у свом фонду поседовала око 1600 књига.

Са обзиром на важност веронауке часови појања су се одржавали од самог почетка рада Гимназије. Први хор је основан 1828. године у Српској православној великој гимназији. 1841. године отворена је „Музикална школа“ коју је водио диригент, композитор и певач Александар Морфидис – Нисис.

Сматра се да је у периоду од 1816. године па до 1848. године Гимназију похађало преко 3300 ученика што је дало немерљив значај за развој интелигенције и национални препород код Срба.

Гимназија је наставила свој несметани рад све до великих револуционарних збивања 1848. године. Кобног 12. јуна 1849. године Нови Сад је бомбардован артиљериjском ватром са Петроварадинске тврђаве. Од 2812 зграда у граду изгорело је 2004. Међу њима је била и зграда Гимназије. Поред зграде стардала су и дидактичка помагала и веома вредна природњачка збирка. Покушај да се спаси бар гимназијска библиотека није успео јер су књиге пред бомбардовање премештене у Алмашки храм (црква Три Света Јерарха) који је такође изгорео.

Страховито ратно пустошење условило је да Гимназија настави са радом тек у октобру 1852. године. Видно осиромашена српска православна црквена општина крајњим напором је скупила средства за наставак рада школе. Она је обновљена као непотпуна четвороразредна гимназија без права јавности. Наставни план је тада предвиђао реализацију наставе из следећих предмета: историја са географијом, веронаука, латински језик, грчки језик, немачки језик, српски језик и аритметика. Издржавање четвороразредне гимназије било је велико оптерећење за Патронат и новосадску православну црквену општину. Помоћ је неочекивано стигла из Беча и то лично од цара Франца Јозефа. Она је стигла у Нови Сад 27. септембра 1860. Године, а садржала је понуду да се Гимназији додели помоћ из државне касе како би могла да постане потпуна осморазредна школа али под условом да очува свој верски и национални карактер. Понуда је оберучке прихваћена али проћи ће пет година пре него што Угарско намесничко веће обавести Патронат да је царско-краљевском резолуцијом наређено да се новосадска гимназија уздигне на ниво велике гимназије од осам разреда. Цар Франц Јозеф је истом резолуцијом Гимназији подарио право јавности.

Гимназија је тада била школа класичног-хуманистичког типа што се најјасније види из броја часова који су били предвиђени за изучавање језика. У школи су тада били обавезни следећи предмети: латински језик, веронаука, српски језик, мађарски језик, математика, гимнастика, грчки језик, немачки језик, земљопис, историја, природопис, физика, геометријско цртање, филозофија и краснопис. Необавезни су били следећи предмети: француски језик, нацртна геометрија, црквено појање, певање и музика (гласовир, виолина, свирање у оркестру и тамбурашки збор).

Године 1854. тадашњи директор Гимназије др Ђорђе Натошевић уводи гимнастику као необавезни предмет и набавља неколико гимнастичких справа. Док се није изградила нова зграда Гимназије настава гимнастике одвијала се у летњим месецима напољу.

Школска библиотека наставиће са радом тек 1865. године када је новосадска православна црквена општина преузела обавезу да редовно финансира њен рад.

Извор од непроцењиве важности за проучавање историјата Гимназије су годишњаци који излазе од 1867. године.

У школској 1867/1868. години одржан је први испит зрелости у Гимназији којим је руководио др Јован Хаџић. Од једанаест пријављених кандидата један је положио са оценом одличан док су девет положили са оценом зрели. Од значаја је податак да је то први испит зрелости у школству код Срба. Од те давне 1868. године па до дан данас и поред ратних збивања, политичких и економских криза Гимназија је успевала да сваке године одржи полагање испита зрелости по чему је апсолутни рекордер у нашем школству.

Одлуком патријарха Јосифа Рајачића од 1860. године у свим српским школама у Царевини заведена је прослава Светог Саве као школске славе. Тог дана су сви ученици са професорима присуствовали свечаној литургији у Саборном храму. Прослава се настављала у згради Гимназије где се секао славски колач и изводила приредба поводом празника. Одлуком Патроната читав низ православних црквених празника је прослављан у школи и ти дани су били нерадни. Ова одлука је поштована и за време светских ратова и тек доласком комуниста на власт ова традиција ће бити прекинута.

Тадашње политичке поделе у српском народу нису мимоишле ни зграду Гимназије. Она се нашла у центру сукоба између конзервативног клера, који је преко Патроната руководио радом Гимназије и либералне странке Светозара Милетића која је покушала да преузме вођење школе. У згради Гимназије је од 15. до 18. августа 1866. године одржана оснивачка скупштина Уједињене омладине српске, романтичарске, револуционарне организације која се залагала за ослобођење и уједињење српства. Неретки су били сукоби између Патроната и појединих професора и ученика што је рушило велики углед Гимназије.

Након Аустро-Угарске нагодбе из 1867. године долази период великих промена у раду Гимназије. Угарске власти покушале су да условљавањем давања државних субвенција изврше асимилациону политику према Гимназији. У школској години 1870/71. години Угарски сабор је изгласао помоћ Гимназији од 8000 форинти али уз захтев да Министарство просвете добије право да одређује наставни план и професоре. Патронат је одбио ову помоћ уз образложење да је у супротности са Оснивачким писмом школе.

Кроз овај период Гимназију је успешно водио Васа Пушибрк (директор од 1871. године па до 1910. године).

Након ступања на снагу Основног закона о средњим школама из 1883. године дошла су још већа искушења очувању унутрашња аутономија Гимназије. Од тада је Патронат био под личним надзором повереника угарске владе који су два пута годишње вршили инспекцијску службу и присуствовали вишем стечајном испиту. Закон о средњим школама из 1883. године обавезао је управу школе да у још већој мери усагласи рад и организацију са државним школама што је изискивало још већа материјална давања.

Поред гимназијског фонда, Гимназија се издржавала од школских активности и завештања бројних народних добротвора и задужбина. Ту свакако треба споменути задужбину Атанасија Гереског тзв. Атанесеум, др Николу Крстића из Београда, Гедеона Дунђерског, брачни пар Пајевић, Tеодора и Персиду Мандић, Луку Милановића, Марију Петровић, Васу Јовановића Чичу и Задужбину Ђорђа Сервијског и друге.

Крајем седамдесетих година XIX века зграда Гимназије више није одговарала својим потребама. Одбор за прикупљање прилога за проширење зграде Гимназије почео је са радом 1897. године. Приликом ове акције барон Милош Бајић (унук Милоша Обреновића) поклонио је 200000 круна за изградњу. Нова зграда је изграђена у ренесансном стилу на месту старе по нацрту Владимира Николића. Градњa је започета 22. септембра 1899. Године, а завршена је 1. јула 1900. године.

По наставном плану из 1899/1900. године обавезни предмети су били: веронаука, латински језик, грчки језик, мађарски језик, немачки језик, српски језик, земљопис, историја, природопис, физика, математика, геометријско цртање, филозофија и краснопис а необавезни предмети су били француски језик, стенографија, свирање (виолина, клавир, тамбура, мачевање, осмогласно појање и веронаука за римокатолике, протестанте и јевреје).

Активност ученика нарочито се огледала у покретању бројних ђачких листова. У XIX веку то су били: „Слога“, „Ђачки венац“, „Зоља“, „Ђачка Матица“. Почетком XX века то су били: „Сова“, „Гусле“, „Шестошколац“, „Бич“, „Освитак“, „Напредак“ и „Нови Ђачки венац“.

У периоду од 1868. до 1918. године у Гимназију је уписано 15792 ученика. Прве ученице су уписане у школској 1894/1895. години. Највећи број ученика је био српске националности, а било је и Немаца, Јевреја, Хрвата, Мађара, Словака, Румуна и Русина што најбоље сведочи о квалитету наставе у Гимназији. За разлику од других Гимназија у Угарској, Патронат је решио да ученици без обзира на вероисповест плаћају исту цену школарине као и да уколико то својим радом заслуже буду ослобођени плаћања школарине.

Гимназија је кроз читав XIX век била прави расадник српске интелигенције. Као ученици или као наставници у раду школе су учествовали : Јован Ђорђевић, Лазар Костић, Јован Туроман, Ђура Даничић, Коста Трифковић, Јован Јовановић Змај, Илаја Огњановић-Абуказем, Јован Грчић-Миленко, Паја Марковић-Адамов, Милан Савић, Светозар Милетић, Михаило Полит-Десанчић, Тихомир Остојић, Исидор Бајић, Станоје Станојевић, Јован Радонић, Радован Кошутић, Милан Шевић, Павле Вујевић, Алекса Ивић, Радивој Кашанин, Радивој Петровић, Јован Максимовић, Милета Јакшић, Милоје Милојевић, Петар Коњовић и многи други.

Дубоко супротстављени интереси великих сила 1914. године гурнуће човечанство у Први светски рат. Због близине ратишта зграду Гимназије је 1914. године преузела војска, а 1915. године претворена је у војну болницу. Наставни кадар је био проређен због мобилизације и ратних дејстава а у школским 1914/1915. и 1915/1916. годинама полагани су само испити.

У школским годинама 1916/1917. и 1917/1918. одржавана је редовна настава али уз велике потешкоће због недостатка професора и економске оскудице. Због тога су школске године скраћиване и уведени су семестрални испити.

Након ратних збивања и великих промена Гимназија је наставила свој рад у ослобођеној, новоуједињеној краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Школска 1919/1920. година почела је без неких значајнијих новина. Гимназијом је и даље управљао Патронат све док, одлуком Министарства просвете Краљевине СХС од 27. августа 1920. године, Гимназија није подржављена и добила име Државна мушка гимназија у Новом Саду. Сматрано је да нема потребе да Гимназија настави свој рад као приватна конфесионална школа. Ова одлука је дошла у прави час јер Патронат, због ратом опустошене привреде, инфлације и аграрне реформе (којом је гимназији одузето 353 кј земље односно читав земљишни фонд), није више могао да се носи са економским тешкоћама и самостално финансира рад школе. То ипак није значило крај рада Патроната јер је он и даље управљао фондовима и имовином Гимназије. Патронат је и даље пожртвовано помагао развој Гимназије све док комунистичке власти Законом o национализацији од 5. децембра 1946 године и његовом допуном од 28. априла 1948. године нису одузеле имовину православне новосадске општине и фондове Патроната. Овим чином укинута је управа Патроната над Гимназијом.

Први и најважнији задатак је био обнова кабинета, библиотеке и школског инвентара јер је зграда школе за време рата била претворена у болницу.

Нарочито је пострадала библиотека јер је изгубљено 2/3 књига ученика и око 2500 књига из професорске библиотеке. По други пут у својој историји библиотека ће се дићи из пепела тек 1927. године.

Национална слобода и новонастале прилике највидљивије су биле у наставним програмима. У настави историје, по први пут, акценат је стављен на изучавање прошлости Срба, Хрвата и Словенаца док су српски језик и математика по броју седмичних часова били на првом месту. Као израз опште франкофилије у друштву повећан је број часова за изучавање француског језика. Са обзиром на традицију и залагање појединих професора немачки језик се учио веома интезивно. У школи се осећао нарочити ривалитет између професора немачког и француског језика.

Гимназија је 3. октобра 1931. године променила име у Државна мушка реална гимназија краља Александра I.

У периоду између 1935. и 1937. године ради потребе одржавања фискултуре изграђено је игралиште величине три хектара (на простору данашњег Ђачког игралишта ). Постајали су терени за одбојку, кошарку, фудбал, тенис и гимнастику. Ученици Гимназије су 1914. године основали Ф.К. Војводину и тиме ударили темеље спортском друштву које је данас једно од највећих у европи.

У новој држави Гимназија је развила веома живу друштвену активност. Одржавана су предавања, организована су ученичка дружења и акције. Нису биле ретке посете највиших државних службеника јер је Гимназија са својом богатом прошлошћу уживала велики углед.

Са подржављењем новосадске и карловачке гимназије српски народ је остао без гимназија класичног типа. Министар просвете Антон Корошец покушао је да врати време уназад када је септембра 1939. године дао дозволу да се обнови рад српске православне новосадске гимназије. Стара гимназија постала је подстанар у својој некадашњој згради. Ова гимназија 1939. године имала је један разред, а 1940. године отворен је и други разред. Покушај обнове рада старе гимнзије зауставило је избијање II светског рата.

Динамичан развој Државне мушке реалне гимназије краља Александра I прекинут је Априлским ратом 1941. године. Брз слом југословенске војске био је страшни предзнак великог страдања српског народа које ће уследити. Фашистички окупатор 13. априла је ушао у Нови Сад. Као институцији са јасно наглашеним националним значајем Гимназији је забрањен рад. На месту старе, основана је нова Мађарска краљевска државна гимназија са српским наставним језиком. Она је имала по два паралелна одељења у сваком разреду. Ова образовна институција је имала основни задатак да код српског становништва створи осећај оданости према Великој Мађарској и да кроз наставу мађарског језика и историје створи предуслове за мађаризацију српског становништва. Основни предмет је био мађарски језик, а настава се вршила и на српском језику. Наставници су између себе морали говорити мађарским језиком.

Поред јасно израженог асимилационог плана фашистичког окупатора, Гимназији је дозвољено да прославља славу Светог Саве и да одржава часове вероунаке. Ученици су такође слободно могли да присуствују богослужењима.

Денационализација и мађаризација видљиве су биле не само у настави и ваншколским активностима већ и у изменама код појединих предмета. Из наставног програма избачено је изучавање националне, а уведено изучавање мађарске историје.

За време рата тешко је пострадала и школска библиотека. Окупатор је донео одлуку да у школској библиотеци могу остати само примерци књига који су штампани пре распада Аустро-Угарске односно пре стварања Краљевине С.Х.С. Патронат је на чување добио 11050 књига док је преко 20000 спаљено. После II светског рата због изузетне вредности књиге су предате на чување Библиотеци Матице српске.

Тешки дани окупације били су обележени протеривањем становништва и масовним убијањем (новосадска рација 1942. године), а завршени су са ослобођењем у октобру 1944. године. Претпоставља се да је око 241 ученика и наставника Гимназије изгубила животе за време рата.

У Новом Саду 28. фебруара 1945. године основане су три Гимназије: Мушка (која се првобитно налазила на месту Платонеума, а касније је пресељена у здање у Футошкој улици), Мешовита (на месту данашње Музичке школе) и Женска (у згради бивше Грађанске школе). Након што се бугарска војска иселила из гимназијске зграде у њу се 30. јуна 1945. године уселила Мешовита гимназија.

Школске 1950/51. године у садашњу зграду Гимназије пресељена је Мушка гимназија из Футошке улице и формирана је јединствена Прва мешовита гимназија, а дотадашња гимназија постала је Друга мешовита гимназија. Следеће године, од Прве мешовите гимназије настаје Мешовита гимназија „Светозар Марковић“, а Друга мешовита гимназија је добила име „Јован Јовановић Змај“. Ради бољег коришћења простора ове две гимназије школске 1959/60. године спојене су у гимназију „Јован Јовановић-Змај“.

Након ослобођења земље, због свеопштог сиромаштва и недостатака најосновнијих дидактичких помагала, настава је обављана само уз велико пожртвовање професора. Недостатак уџбеника који су имали марксистички поглед на свет, наставног кадра као и одељења са великим бројем ученика били су још једна велика потешкоћа тог времена. Југославија се после Другог светског рата нашла у комунистичком лагеру тако да је читав наставни процес пратило и инсистирање на друштвено-политичком образовању ученика на основу марксистичког учења. До сукоба са Информационим бироом 1947. године власти Југославије слепо су копирале друштвено уређење СССР-а што је имало негативне последице и у образовању – „снижавање критеријума и нивоа у захтевима рада са узрастом више основне школе и средње школе“. Нова комунистича власт заузела је став милитантног атеизма због чега је православна црква прогањана. Веронаука је избачена из школа и цркви је одузета имовина. Све је то утицало на рад Гимназије јер је власт одузела гимназијске фондове и имовину. После више од једног века забрањена је прослава Светог Саве као школске славе.

Период од краја Другог светског рата па до распада С.Ф.Р. Југославије био је обележен бројним реформама у образовању. Новосадска гимназија је увек служила школским властима као показатељ успеха одређених реформи што је сведочила да је и у новом социјалистичком друштву имала велики углед.

На основу Општег закона о школству из 1958. године Гимназија је требала да пружи ученицима продубљено знање из природних и друштвених наука и општетехничког образовања. Новина је била и у томе што је настава подељена на општу и изборну. У општу наставу спадали су следећи предмети : српско-хрватски језик са књижевношћу, историја, социологија са основама политичке економије, друштвено уређење Југославије, логика и психологија, филозофија, уметност, страни језик (поред руског који је био доминатан после ослобођења почињу да се изучавају и енлески, немачки и француски), биологија, хемија, физика, математика, техничко образовање, физичко васпитање и предвојничка обука. Изборна настава делила се у четири смера: друштвени (друштвене науке и други страни језик), природне науке прва група (математика, хемија, физика), природне науке друга група (биологија, физика, хемија) и страни језик (други страни језик и латински језик). Оваква настава за циљ је имала да код ученика направи основу за даље научно усавршавање и да код ученика створи социјалистички поглед на свет. На основу овог савезног закона НР Србија је донела одлуку да се гимназије у Србији поделе на два смера друштвено- језички и природно- математички.

Након велике школске реформе, коју је иницирао Стипе Шувар, од 1977. па до 1983. године школа је радила као Центар за образовање кадрова у друштвеним делатностима. У штампаном извештају Гимназија „Јован Јовановић Змај“ дала је ову објаву – „У складу са реформом средњег образовања и васпитања у САП Војводини, од наредне школске године школа ће радити под именом Центар за образовање кадрова у друштвеним делатностима „Јован Јовановић Змај“ и образоваће раднике правне, математичке, информатичке, биолошке, физичке, хемијске и географске струке“. Шест година после ове брзоплете и неуспешне реформе она поново постаје Средња природно-математичка школа „Јован Јовановић Змај“. Од школске 1990/91. године школа је добила назив Гимназија „Јован Јовановић Змај“.

Распад земље, економска и политичка изолација изазвали су не само преиспитивање вредносних ставова у друштву већ и кризу школства. И поред тога Гимназија је успела да сачува свој реноме, а нарочито се показао као успех отварање специјалних математичких одељења за обдарену децу.

Након демократских промена 5. октобра 2000. године развојни пут Гимназије кренуо је у два правца: Гимназија је постала лидер у увођењу новина и виших стандарда у средњошколском образовању и повратак славној традицији и прошлости коју ова образовна институција поседује.

Најбољи показатељ ових тврдњи су велики успеси које су остварили ученици на интернационалним хорским такмичењима, балканијадама, олимпијадама, савезним и републичким такмичењима у математици, физици, хемији, рачунарству и информатици.

За свој вишевековни успешни проствено-образовни рад Гимназије је често добијала највиша друшвена признања. Овде ћемо набројати само неке од њих : Орден Светог Саве I реда Краљевине Југославије 1935. године, Орден заслуга за народ I реда Ф.Н.Р. Југославије 1960. године, Орден рада с црвеном заставом СФР Јутославије 1985. године, Вукову награду Културно-просветне заједнице Србије 1970. године, Новембарску награду Савеза организација физичке културе Србије 1971. године, Спартакову награду 1972. године, Награду пунолетства „25. мај“ 1972. године, Награду ослобођења Војводине 1985. године, Октобарску награду града Новог Сада 1984. године, Златну плакету за образовање „Бирамо најбоље“ 2002. године, Похвалницу најбољој средњој школи за резултате постигнуте у школској 2002/03. години и Награда „Др Ђорђе Натошевић“ Скупштине АП Војводине за 2006.

У Гимназији данас постоје четири смера: природно-математички, друштвено-језички, смер за ученике талентоване за математику и општи смер. Од 2007. године у саставу Гимназије налазе се и огледна одељења седмог и осмог разреда основне школе. Гимназија је опремљена са три савремена информатичка кабинета и специјализованим кабинетима за математику, физику, хемију и биологију са пратећим лабараторијама, школском библиотеком са 30000 наслова, свечаном салом и фискултурном двораном. Од ваннаставних активности у школи раде хорска и оркестарска секција, драмска секција на француском језику, рецитаторска секција, еколошки клуб, дебатни клуб, уредништво школског листа „Скамија“ (основан 1972. године), лингвистичка радионица, психолошка секција, хемијска и биолошка секција, ликовна секција и информатичка секција. Већ годинама се реализује културна размена професора и ученика са Гимназијом из Сланог (Чешка), а од ове године започиње се исти облик сарадње са московском гимназијом „Елада“.

Векови су прохујали. Разне државе, генерације ученика и професора оставиле су свој траг у вечности тиме што су се себе уградили у развој ове школе. Можда би зато било најприкладније завршити овај текст стиховима Јована Живојновића: „Што љубав створи, то векове броји и броји читав неизмеран низ“.

Списак литературе:

  • Гавриловић Славко, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XV-XIX век), Београд 1993.
  • Група аутора, Новосадска гимназија 1810-1960, Нови Сад 1960.
  • Група аутора, Новосадска Гимназија 1810-1985, настанак и развој, Нови Сад 1986.
  • Група аутора, Споменица о стогодишњици Српске православне велике гимназије у Новом Саду, Нови Сад 1910.
  • Ђурђев Петар, Фудбалски клуб Војводина из Новог Сад у периоду од 1914.-41. године, Нови Сад 2002.
  • Поповић Ј. Душан, Срби у Војводини књига 2., Нови Сад 1990.
  • Поповић Ј. Душан, Срби у Војводини књига 3., Нови Сад 1990.
  • Стајић Васа, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, Нови Сад 1949.
  • Грађански лист, Гимназија „Јован Јовановић Змај“- Генерација 2006/7, Нови Сад 2007.
  • Шевић Милан, О првим српским средњим школама, Београд 1926.

Свима који су учинили добро ученицима и овој Гимназији нека и на овом месту буде исписана највећа захвалност.